Juče sam razgovarala sa jednim odeljenjem u mojoj školi.Oni su mi rekli ono što su mi rekli već stotinu puta.“Dosadno nam je u školi, profesori smaraju,neki postavljaju preteške zahteve a neki nas ponižavaju“.
Pitala sam ih kako izgleda jedan njihov dan, od ujutru kada podju u školu,kako se osećaju u školi, šta rade kada se vrate iz škole. nisam sugerisala odgovore, htela sam da mi odgovore iskreno.I naravno,opet sam bila zaprepašćena iako sam sve odgovore unapred znala, samo sam htela da oni čuju svoje i odgovore svojih drugova.“Na časovima se smaramo, odem kući, spavam, ustanem, odem do drugova, dodjem, igram igrice, spavam“ bio je odgovor skoro svakog učenika samo drugačije formulisan.
Šta uraditi? Kako se boriti sa ovim? Pitala sam se da li svi koji su odgovorni za obrazovanje u Srbiji znaju ovo?
Verujem da znaju ali o tome izbegavamo da pričamo. Zašto izbegavamo, možda ne smemo.Da li se plašimo da ćemo prihvatanjem problema prihvatiti i sopstvenu krivicu za ovakvo stanje.
Roditelji nerado o tome pričaju a i kada pričaju šapuću kao da se plaše da će neko to čuti pa će ih osuditi. Kažem im da moraju da se bore protiv toga, da moraju da budu dosledni u vaspitavanju, ne posustaju, ne pokažu slabost. Kažem im da se druže sa svojom decom i pokušaju da uđu u njihov svet. Njihova deca su po njihovom mišljenju izgubljena i kasno je…Teško je videti te bespomoćne ljude kako odlaze a vi niste sigurni da će imati snage da nešto promene.
U našu Školu roditeljstva dolaze roditelji kada je problem već narastao i preti opstanku porodice.Razlog leži u našoj kulturi i stavu da je slabost i sramota tražiti pomoć od stručnog lica. Taj razlog je manje štetan od onog da nemaju vremena da se posvete svom detetu. Ja im verujem kao što verujem i nastavnicima da su na teškoj muci.
Škole roditeljstva su naša budućnost. Sistemski ih uvesti kao obavezu za roditelje koji imaju teškoće u vaspitanju svoje dece.Mi vaspitači u školama ćemo izvršavati svoju obavezu da se stručno usavršavamo i pomažemo roditeljima i deci.
